Šabac - Hard rock cafe - 10.03.2000. godine

Možda čudan izbor, sećanja kao da je juče bilo ( na to ste se već navikli ) i, meni, bitan koncert.

Btw, posle ove će ići jedna priča koja ce u podnaslovu glasiti - debakl...!!!!!

Ali, polako... Zaista je teško obuhvatiti ogroman vremenski period i uvek biti nadahnut. Možda i nemoguće. Mada, trudiću se ja. Upravo mi Vi sa Vašim komentarima dajete snagu, bolje rečeno volju - da istrajem.

Ta 2000. godina je čudno vreme u istoriji Nevernih Beba. Bitno je pomenuti - tadašnja postava je ona koja još uvek ima najveći broj koncerata u biografiji ovog benda. A to su - Gorica, Tasa, Goran + 3 večita dinosaurusa ( Randja, Milan i ja ).

To je vreme kada je počelo snimanje ( po mnogima kultnog, po meni - jednog od najbitnijih ) trećeg po redu CD-a koji će kasnije izaći pod naslovom N.Bebe III - '' Južno od sreće ''. Kažem kasnije jer je tada bio u najavi.

Znači, u tom trenutku imamo samo dva nosača zvuka i '' Dvoje '' je baš veliki hit. Ali, ljudi znaju i za pesmu '' Stranac '', uradjeni su i video klipovi za '' Divlje svinje'' i '' Godine srama ''...

Želja za autorskom muzikom i tada je bila ogromna. U to vreme, u tadašnjoj Srbiji ( mada smo se zvali SRJ ) bilo je malo kultnih mesta za održavanje koncerata. Pošto ću u ovom mom pisaniju doći do svih tih nekih bitnijih prostora, verujte mi na reč - ovaj klub u Šapcu bio je jedan od od vodećih. Pozdravljam Caneta, njegovu divnu ženu i celu ekipu koja je u to teško i suludo vreme imala za vodilju tako čudnu reč - r'n'roll!!!

A taj prostor ( i ime mu samo govori ) je upravo bio esencija te priče. Nažalost, nekoliko godina kasnije, ta stvar je propala. Pored svega ostalog...

Mnogo mi je žao zbog toga. Iskreno, da sam neki faktor u kulturi ili bar nekakav, nečiji savetnik, sve bih učinio da takva mesta ponovo ožive. Užasno je to što je taj HRC radio u kao, najgorim vremenima a posle sa dolaskom '' demokratije '' propao. A diskoteke niču, ili su nicale. Mada, glupo je o tome ovde. I takva i slična mesta će nekada doći na red. Do tada... Ali, hajde da se vratim na ono što je bitno za ovu priču kojom se ponosim.

Dođosmo mi tamo. Cane je čovek koji je godinama živeo u Švici i vratio se u zemlju u predvečerje besmislenog rata! Oduvek je bio veliki ljubitelj prave muzike, kolekcionar i zeleo da otvori rok klub. Uspeo je u onome o čemu je sanjao tamo.

Da, mesto je bilo savršeno. Na dva nivoa, sa slikama najvećih svetskih rock zvezda, okačenim gitarama, posterima, činelama, plakatima, sjajnom muzikom itd... Baš kao što i ime govori, jednostavno - totalno svetski...

Ponavljam, dođosmo mi tamo . Ni prvi, ali ( iz tadašnjeg ugla gledano ) ni poslednji put!!!

Ovo je iz moje arhive, čisto da shvatite ljubav prema mestu, publici i ljudima koji su ga vodili:

I, od ovoliko koncerata u istom prostoru, mora da je i laiku jasno da sam ovaj izabrao zbog nečeg posebnog. Jesam, priznajem.

Ajde čovece ne davi više, reči zbog čega, šta i sl.? ( To ja sam sebe požurujem! ) Preskočiću i uvek predivnu dobrodošlicu, njihovo gostoprimstvo ( a verujte mi, ta pažnja je možda bitnija od svega ), Canetovu fantastičnu kolekciju ploča i CD-ova i sl.

Sve ću preskočiti. Kreće koncert.

Ponavljam, imamo dva albuma. '' Senke '', pa '' Evropa '' ( mala digresija - da je Dina, tj. Crna vatrena, ovde,sada bi se rastopila - ali, ona uživa u blagodetima USA )... Kao treća ide '' Divlje svinje '', pa onda par pesama sa prvog albuma. Delirijum. Ali, ne rekoh najbitniju stvar! Još na večeri koja se dešava posle tonske probe, dobijamo informaciju da je obustavljena prodaja karata!!! Ja, naravno, ko bi drugi, priupitah domaćina - pa zašto, šta se dešava?

Čovek ( Cane ) odgovori - postavili smo rekord kluba, iz bezbedonosnih razloga stali smo sa prodajom, ful je, krcato... Uh, kako je lepo izaci na binu posle takvog saznanja.

( Ma nemoj, konstatovaste verovatno Vi! )

Znači, krenusmo sa pet svojih. Za to vreme, verujte mi, fascinantan prijem. Sledi set obrada. Ko nas je tada pratio zna o čemu pričam. Ludilo. Totalni haos. Kada je Randja na gitari počeo a kasnije i zapevao '' Red house '' od J. Hendrix-a mislim da je mesto gorelo. Gorelo od energije, emocija i specifičnosti nekog tadašnjeg fazona koji smo posedovali. Tako je bilo. I uvek ću ovo ponoviti - mi smo te obrade dozivljavali kao svoje pesme, mislim da su tako i zvučale. Valjda je to i publika osećala.

I, šta se dešava?

U nekom trenutku osećam da nemam vazduha, ne mogu da se pomerim, znoj lipti niz čelo... Tzv. pozitivni kolaps! I - ( zašto u svakoj prici pominjem čika Dragana ni sam ne znam, ali - očito je - čovek negde jaaako bitan ) zamolim ja Ćaleta - molim Te, idi do šanka i donesi mi kiselu, dehidrirao sam... Za razliku od sadašnjeg Pere ( imali ste priliku da upoznate dotičnog gospodina u priči Petrovac 2008. godine ) koji bi mi verovatno doneo nove žice ili nešto sl., Gane je shvatio. Ali...

Čovek nije mogao da se pomeri, bukvalno ni milimetar.

Nikada, zaista nikada neću zaboraviti tu njegovu bespomoćnu facu koja mi je govorila - doneo bih ti, ali kako?... Da, bas je bio kao sardina u konzervi, činjenica. Videvši to i shvativši kao da mi je dao ( tu nepopijenu kiselu ), mislim da sam dobio novu snagu, napojio se ko zna čim i nastavio dalje...

Set lista kaže... Posle nekoliko obrada dolazi šlag na torti. Tada to zaista jeste bio šlag i ubedjen sam da je masa publike i platila kartu zbog toga! Hoću reći - slede '' Stranac '', '' 1000 godina '' ( stara verzija, uh, ala ovo Srđan čita sa zadovoljstvom ) i ,, Veliki je Bog '' ( takodje stari, logično, ali da napomenem )...

Kraj...!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Ma kakav kraj, ljudi su u transu. Ranđa kreće '' Daire '' ( tada nije bilo varijante od 25 minuta, mada - trajala je i tada poprilično), klub se bukvalno '' ruši ''...

Opet, kao, kraj! Ali, svi znaju za jadac, čeka se nešto, nešto što nije odsvirano a doći će,sigurno...

Da ne dužim, '' Dvoje '', kao završnica.

Uzgred, mnogo mi pomažu video zapisi koje imam - evo, upravo sada gledam finale tog koncerta i ... Voleo bih da i sami vidite. Čudno, video mi još radi, kasete iz tog perioda žive!!! I ovo je bitno - odlično su pevali Gorica i Tasa, sa sadašnjeg aspekta - baš dobro.

Znaci, '' Dvoje '' i... Neću više o tome pisati. Pretpostavite ili zamislite kako je to moglo tada izgledati.

Nešto kasnije...

Većina ljudi otišla, tiha muzika, tadašni roudiji pakuju opremu, zima pokazuje svoju ćud jer je napadao sneg ( uh, čudna je ta baba Marta ), Cane sija od sreće, mi takodje... Skoro niko i ne priča! Tesko je opisati zadovoljsto koje bukvalno izbija iz svakoga od nas. Ma, nije to prava reč - mi zivimo da bismo ovo postigli, mi živimo zbog te sreće... Ma, i to mi glupo zvuči! Mi živimo za muziku i za ovakve koncerte, za trenutke uživanja, male lepote, emociju, ludilo, prijateljstvo, osećaj stapanja u celinu, svaki odsvirani ton, publiku...

Neverne Bebe...

Moj život, moja sreća, moja pokretačka osnova... Milanova takođe. I Ranđina, naravno. Kao i tadašnjih članova. I dan danas ne mogu to da zaborave niti prebole.

To Vam je kao bajka, kao Olimpijada, kao najbolji roman ili film...

Ustvari, to Vam je jedan predivni život... Šta mi je, koliko emocija izlazi iz mene, ne mogu da verujem?

E, to Vam je bila ta svirka, ustvari koncert u Šapcu. To je ono što sam želeo da kažem.

P.S. Kada na red budu došli ( nekada, nebitno kada ) koncerti tipa SC-a ili njima slični, videćete da postoji jos jača emocija. Svaka nosi svoje...

Uzgred, posle obećanog debakla ispoštovaću i Valjevo, moj rodni grad, tj. ljude koji su to tražili. Kao i N.Sad, Sarajevo, Podgoricu... Ima dana, neka nas sve zdravlje služi a priča će uvek biti.

Ustvari, biće dok to Vama bude predstavljalo zadovoljstvo.

Pozdrav.