Herceg Novi - Yachting klub - 05.07.2003. godine (2. deo)
Konačno, nakanih se da vam završim priču o prvom koncertu nove postave N.Beba…
Popodne smo odradili tonsku probu, sve je bilo nekako ok ali… Osećali smo svi da ćemo tek uveče videti ko smo, šta smo i gde smo!!! Čudno je ali i istinito to da smo nas trojica jako osećali njihovu tremu i strah, mali deo te nervoze preneo se i na nas…
Vreme je baš sporo prolazilo a zaista ne pamtim kada smo Milan, Randja i ja dosli na neki koncert sat vremena ranije!!! Seli smo u baštu Yachting-a i iz čista mira počeli da se smejemo kao nenormalni, verovatno se pitajući šta nam je sve ovo trebalo! Tvrdim, sa današnjeg aspekta, da nam je to bio najneizvesniji koncert u celoj istoriji benda.
Sve vreme nam se u razgovoru preplitalo ono staro po čemu smo već bili poznati i etabliranost koja je bila nesporna sa željama da to veče opet zablistamo i sa novim i mladim snagama pokažemo, tj. dokažemo da N.Bebe i dalje imaju svoju priču.
Dodam li uz sve ovo podatak kako se tada pričalo da su se Bebe raspale, neki glupi i neprovereni novinski članci u stilu rekla – kazala i td, jasno je da je ova noć imala poseban značaj.
Petnaest minuta pred početak koncerta sišle su Jana i Jelena, sa već pomenutim Dacom.
Ja sam vec tada napravio bar 5 verzija onoga što će se svirati te noći, iskreno – nemajući pravu ideju da li sam u pravu. Nisam dobro znao ni njihove mogućnosti, ni odnos prema publici, koliko će trema da ih pojede i mnoge druge stvari koje su bas nepoznanica kada je nešto sasvim novo u pitanju.
Yachting je vec bio pun, a tek će biti…
Milan je samo rekao – idemo, pokažimo sta znamo…
Jana je tada imala malo više pesama, ne zaboravite da smo sa Jecom imali samo par proba. I Dača je imao nekoliko pesama, Duca sve ispisano na papiru… Ohrabrujuće, zar ne?
Izašli smo na binu i već posle dve pesme osetio sam neku neverovatno dobru energiju, zadovoljstvo što nam se ova promena desila i veliku blagonaklonost publike.
Kombinujući duža sola ( Milanov i Randjin omiljeni muzički teren ) i produživši neke pesme za strofu ili refren dobijali smo na vremenu i vešto balansirali sa istim.
Prelomni trenutak je neka peta ili šesta pesma koju je Jana maestralno otpevala i takva reakcija publike koja je ukazala u kom će smeru voditi ova nova priča. To je okuražilo i Jelenu, posle ovacija upućenih njoj shvatio sam da imamo štofa za dalje…
Naravno, tada je još uvek sve bilo neizvesno po pitanju njihove budućnosti, sledeći koncerti definitivno će odrediti našu opredeljenost ka njima.
Da se vratim na opis te večeri – Dača se nije uklapao a nije ni smetao!!! Da, baš tako!
I dan danas mi je drago što smo poveli tog momka koji je prevashodno jako dobar tip i zahvaljujući kome smo sledećih nekoliko večeri ( koliko smo bili u H.Novom ) ispisali neke od najvećih anegdota na bini koja N'bebama znači život…
Ali, to sada nije tema.
Stigla je pauza, olakšanje je bilo primetno, došli smo do onog našeg pravog i prepoznatljivog daha. Kada su ljudi počeli da prilaze stolu i da traže autograme od Milana ali i njih dve trebalo je da vidite te njihove iščudjene i zbunjene face. Ja sam negde iz ćoška sve to posmatrao sa smeškom i uživanjem, razmišljajući i dalje o repertoaru i nastavku noći…
A onda eksplozija…
Drugi blok krenuli smo furiozno, njihova mladost i želja isprepletena sa našim iskustvom dovela je do toga da su ljudi u bašti proključali te da je napravljena atmosfera kakvu ni najveći optimisti nisu očekivali…
Bilo je tu i sitnih grešaka, promena aranžmana u trenutku, ulazaka u refren kada im vreme nije i td. Ali, mislim da to niko nije primetio, vidno je bilo ono što će obeležiti celu sledeću fazu u istoriji Beba – nova energija, novi pristup, harizmatičniji nastup, lepča scena i jos mnogo drugih stvari koje smo tek vremenom shvatili…
Trenutak kada legendarni Dača ulazi u refren "Senki" dok Milan spušta dinamiku i kreće u solo klavira ostaće trajno u našim glavama kao jedan od najvećih fazona koji su generalno nedozvoljeni na nasim binama… Ali, da se nije desilo bilo bi mi žao, verujte.
To ne može rečima da se prepriča, Milanovu facu necu zaboraviti dok sam živ.
Prepuni Yachting, zadovoljstvo i sreća na sve strane.
Završavamo sa "Dvoje", publika horski peva sa nama.
I…
Onda se dešava ono što će nas pratiti na svim sledecim koncertima a što negde jeste i suština bavljenja ovim divnim poslom – prvi bis, pa drugi, treći…
Više se ne sećam ni da li smo imali pesama za te biseve ili smo nešto ponovili, mislim da je totalno nebitno. Bitna je poenta.
Zavesa je spuštena, sledila je jedna od najlepših noći u životima svih nas.
Njih dve su doduše jako brzo otišle na spavanje jer ih je sutra čekalo novo iskušenje, svaki od narednih koncerata njima je bio kao i ovaj, razumljivo je to.
Milanu, Randji i meni više nikada jer smo shvatili da smo pregrmrli novo vatreno krštenje i da će nam biti potrebno samo strpljenje i vreme da stvari dodju na svoje.
Mislim da smo te noći možda i prelomili da nastavljamo saradnju sa J. i J., Dača nije prošao taj filter… Ustvari, konačnu odluku doneli smo tek posle tih nekoliko dana u H. Novom, ali da je ta noć uticala to je nesporno...
Da ne zaboravim i ovo – profesor Duca I. bio je maestralan na tom koncertu i umnogome je doprineo toj lepoj slici i raspoloženju za koje sam se potrudio da prenesem i vama.
Do neke sledeće priče puno pozdrava svima.
Pišite, kritikujte, hvalite…
