Herceg Novi - Yachting klub - 05.07.2003. godine

Uh... Ova priča neće biti vezana samo za dotični dogadjaj već mnogo više za sve ono sto je istom prethodilo! Saznaćete i zašto.

Mislim da je tokom istorije ovog benda bilo mnogo koncerata koji su bili (uslovno rečeno ) teški ili su u startu imali taj neki prefiks koji im je davao tu konotaciju. Ne govorim o tome kada je neko pod temperaturom, prehladom, u nekoj svojoj ličnoj agoniji ili pod stresom... Mi koji se bavimo ovim poslom na to smo navikli, publika je ta koja bi trebalo da uvek bude ispoštovana i da ništa ne primeti... I mislim da nije, kažem mislim...

Ne govorim ni o situacijama kada izadjete na binu a par dana pre toga vam se desila neka porodična ili ljudska tragedija... Ne verujem da je iko od vas o tome razmišljao! A život je cudo, reče to neko mnogo kompetentniji od mene...

Ne pričam vam čak ni o momentima kada vam se nekada negde baš ne ide... A to se takodje dešava...

Pa o čemu onda govorim, tačnije pišem? To ja sada kao sam sebe pitam, a vi se posle ovakvog pomalo crnog ali i realnog uvoda ( sa našeg muzičarskog aspekta ) konačno mozete i opustiti.

Pisaću vam o prvom koncertu nove postave, o tom famoznom 5. julu 2003. godine... O nervozi, besu, sreći, zadovoljstvu... O najtežem koncertu koji se desio, ne samo zbog svoje specifičnosti. O nečemu sto nisam mogao ( i iskreno sa nadam da neću više nikada ni morati ) da podvedem ni pod jednu od mogućih odrednica! Jednostavno, to je trebalo doživeti, proživeti i... Čućete, krećem...

Predistorija svega ovoga mnogima od vas je poznata. Milan, Ranđa i ja rešili smo ( par meseci ranije ) da nešto korenito promenimo i to smo i učinili. Takozvani rez u bendu. Dešavalo se mnogima, nismo mi to izmislili!!! Želeli smo isključivo i jedino autorsku priču, u nekoj drugoj zvanoj obrade dosegli smo sam vrh, izazova vise nije bilo. Da ne duzžim, izbor je pao na Janu, Jelenu i Ducu. Njih dve uzeli smo kao totalno neiskusne i mlade, verujući da smo napravili dobar izbor. Kultna emisija 3K - dur bila je njihova odskočna daska. Po mom skromnom mišljenju, sasvim dovoljna. Duca je došao kao jedino moguće i realno rešenje na tada preosetljivo i u Srbiji najbolnije ( u muzičkom smislu ) mesto bubnjara. Profesor je on, zna note i sve aranžmane je ispisao. N.Bebe sa bubnjarem koji čita note, čudno ali istinito!!! Ali, bio je tu jos jedan čovek - Dača!!! Ko je Dača? E pa, i on je bio pevač koji je takodje imao isti status kao i sve tadašnje novajlije. Čuli smo ga, probali, učinio nam se interesantan... Znači, bilo nas je sedmoro.

Išli smo u nepoznato - Gorica, Tasa i Goran imali su skoro 800 koncerata sa nama na bini. Bili smo dream tim, iskreno... Zato je naša ideja bila da vidimo gde smo, šta smo i koliko je cela ta priča sa novom ekipom uopšte realna i moguća!

Herceg Novi je bio ugovoren još dok je stara postava bila na okupu. Menjajući sve, došli smo do zaključka da će upravo mesto na kome cemo provesti 15-ak dana dati pravi odgovor da li je naša odluka bila ispravna ili ne. Kao što su nekada radili Galija u Makarskoj ili Bijelo dugme u Istri... Tj., Time u Dubrovniku i td. Našem velikom prijatelju Rokiju rekli smo samo da dolaze nove Neverne Bebe ( znači neka nova postava, bez objašnjenja šta i kako ) jer, uveliko su u to vreme kolale price kako se bend raspao i sl. Tračerske novine bile su prepune takvih vesti, mnogi su to jedva dočekali. Njegova reakcija bila je - Milanče brate, ja sam sa tobom ugovarao stvar i tebi verujem, čekam vas sa nestrpljenjem... I...

Čudna skupina ljudi krenula je čuvenim belim kombijem tog 4. jula 2003. godine uveče iz Beograda - put mora. A da, zaboravih napisati da smo nekih dvadesetak proba imali u našem studiju u Košutnjaku. Malo ili mnogo, pravo je pitanje? A odgovor je samo jedan - ne malo, već premalo!!! Jana, Dača i Duca bili su tu od samoga početka, Jelenu je Milan izvukao tri dana pred put... Živa istina, do sada nepoznata. A već na tom putu videlo se da nas zaista čeka avantura... Neiskusne, pod velikim uticajem treme i verovatno totalno uplašene zbog straha od nepoznatog i razmisljanja o istom ( govorim o J. i J., ustvari - i o Dači ), taj put imao je obeležja boljih horora ili komedija, u zavisnosti od toga kako ko gleda na stvar!!! Ali, nekako stigosmo - pred samo svitanje. Jednom ću, posle nekog koncerta ( recimo u '' Tremi '', kada je prisutno najviše fanova ) javno isparičati kako je sve to izgledalo odistinski... Kako sam ono beše poceo ovaj prikaz? Uh...

A sada, anegdota...

Sa nama je na more krenuo i naš drugar Pepe sa svojim čuvenim džipom. Da se ne bi gurali Ranđa je krenuo sa njim. To je jedino bitno za priču. Duca je išao avionom, zbog povrede noge, relativno nebitno za priču. Kada smo stigli u H. Novi ja sam izasao iz kombija da kupim cigare i rekao im da ću se do Yachtinga spustiti peške. Želeo sam da se posle cele noci u kombiju malo razgibam i nadišem svežeg vazduha. I to je bitno za priču. Pepe i Ranđa bili su tada tek u Budvi, svratili ljudi na kafu. A Milan prethodno okrenuo usnulog Rokija i rekao mu da stižemo i da obezbedi ljude da izbace opremu dok mi doručkujemo i pijemo kafu... !!!!!!!!!!!!!

Stiže čuveni Čika Dragan ispred Yachtinga. Roki vec u bašti, ustao ćovek da nas dočeka. Domaćinski, kako dolikuje... A iz kombija izlaze - redom - Srki ( Ganetov sin, tadašnji roudi ), Todorović ( takodje tadasnji roudi ), Dača, Jelena, Jana... Ko su ovi ljudi, verovatno se pitao, sa nevericom i onako sveže probuđen??!!! A onda i Milan...

Zamislite Rokijevu facu! Kada ga je video, izljubi Milana kao brata rođenog...

Tek mnogo vremena kasnije saznao sam koliko je ta jutarnja scena delovala nestvarno u tom trenutku. Iz kombija izađoše neka deca ( svi oni imali su tada od nekih 17-18 do, recimo, 20 godina !!! ) a on nikoga ne prepoznaje! Strašno. Kada je ugledao lika sa brkovima zvanog Milan, odahnuo je... Jer, ko zna, moglo se desiti možda da se i on ne pojavi!!!

Desetak minuta kasnije došao sam i ja, mislim da nikada neću zaboraviti Milanovu srećnu facu. Obradovao mi se kao retko kada... Potom stiže i Ranđa, Roki je već bio presrećan... Verovatno je računao - pa trojica, dobro je... Ducin popodnevni dolazak ( iako ga nije znao ) samo mu je potvrdio da ekipa ipak jeste prava. Mada, u tim jutarnjim trenucima '' užasa '' ni reč nije rekao, verovatno je gutao knedle i duboko disao ne verujući šta vidi sopstvenim očima!

I tako, to bi bilo to!

Koncert???

E, dragi moji, o tome čitajte u sledećem nastavku... Jer, što bi rekao moj vrli i dragi prijatelj zvani Dragić a vama na forumu poznat kao Čika Gane najlepše i najslađe su priče iz dva ili više delova. Pošto je on stariji i iskusniji, kupio sam taj savet od njega. Uostalom, njegove foto priče to na najbolji način dokazuju... U prvoj postavi stvari, navuče... A u drugoj dotuče...

Ne znam zašto, ali ubeđen sam da ćete nastavak ove čekati sa nestrpljenjem... Biće ga, OBEĆAVAM... Kada, stvarno ne znam, potrebno mi je da budem raspoložen kao večeras...

P.S. U prilogu ove priće poslaću i da sada neobjavljenu fotku ( jednu od retkih, ako ne i jedinu za koju ja znam ) gde možete videti celu ekipu na okupu, sa sve Dačom!!!